Kao i svakog jutra, Jana je izašla iz zgrade, protegla ruke i noge i laganim trkom započela svoju jutarnju rutinu – od njene zgrade desno, pored igrališta, pa na Savski kej, a onda pravo zajedno sa rekom. Tihom, moćnom, pretećom. Baš kao i ovo jutro. Nije bilo moguće oceniti ko će pobediti u toj svakodnevnoj borbi olovnih oblaka i blagih sunčevih zraka. Mirisalo je na kišu, ali nije to bilo ništa što oštra košava začas ne bi mogla da promeni. Visoko drveće odeveno u zlatnožutu odoru skrivalo je tek probuđene ptiće koji su svoja majušna lica umivali u jutarnjoj rosi. Reka se komšijski pozdravljala sa alasom koji je jednom rukom proveravao noćašnji ulov, a drugom brisao krmeljive oči. Na drugoj obali reke, grad se polako budio uz pesmu jutarnjeg saobraćaja.
Jesen u Beogradu je za Janu bilo najlepše godišnje doba. Sa uživanjem je duboko udahnula i skrenula ka travnatom delu staze. Meka trava se poslušno savijala pod njenim nogama i Jana je usporila tempo da bi još malo uživala u lepoti tog samotog jesenjeg jutra. A onda, odjednom, taj osećaj – kao da je naglo zahladilo, neka tiha jeza prođe Janinim telom i zaustavi se na njenom potiljku. Kao da je neko uporno posmatra. Okrenula se i – zaista, nekoliko metara iza nje, trčala je prilika odevena u crno i sa crnim kačketom na glavi. Jana se stresla. Nije ona bila jedini rekreativac koji je tu trčao – bilo je još muškaraca i žena koji su tu trčali kadgod bi im se ukazala prilika, ali ona nikada nije obraćala pažnju na to da li još neko trči kad i ona ili je potpuno sama. Ovog puta bilo je drugačije. Bilo je nečeg pretećeg u toj tamnoj prilici, u levoj ruci koja kao da se kretala nezavisno od tela, u načinu na koji je trčao kao da trči baš za njom. Instinktivno je ubrzala tempo, ali je ravnomerni topot tuđih nogu pratio u stopu. Ubrzani tempo je polako Janu ostavljao bez daha i otvarao vrata panici. Iza sebe je jasno čula teško dahtanje i škripavi glas koji kao da nije sa ovoga sveta.
„Tiii…“
Janu je u trenu paralisao taj glas prepun mržnje, čak više i od ledene ruke koja je uhvatila za rame i neumoljivo povukla na dole. Dok je padala na tvrdu zemlju, okrenula se i našla licem u lice sa svojim napadačem – tamna kosa i oči, i neobična tetovaža na levoj ruci kojom je držao. Zmaj koji kandžama pokušava da izadje iz tog tela ostavljajući krvave brazde svugde oko sebe. Po rukama, telu, licu. Po Jani i po napadaču. Zaglušujuća buka ih okružuje – vrisak, škripa, jauci. Dok se bolna grimasa razliva licem napadača, iskolačene oči gledaju u nju uplašeno i molećivo istovremeno. I ona odjednom prepoznaje taj pogled …
***
Jana se uz vrisak probudila i uspravila u krevetu. Drhtavom rukom je obrisala znoj sa čela i pogledala oko sebe. Jednostavna prostorija sa krevetom, stolom i stolicom. Bez prozora. Bela majica na njoj bila je natopljena znojem. Ali ne i krvlju. Još jedna noćna mora. Polako je spustila teške noge na pod i s mukom ustala. Kao da je sav teret ovog sveta bio na njenim nejakim plećima. Kao da je ona onaj bog Atlas o kome joj je majka čitala kad je bila mala. Nekada davno, u nekom drugom životu, činilo joj se. U ovom životu, Jana je preživljavala samo jedan dan iznova i iznova. Kada bi neko mogao makar na jedan dan da preuzme to breme od nje, kao Herkules od Atlasa, možda bi nešto mogla da promeni, da prevaziđe, da zaboravi. Ovu patnju sada. I onu pre, otkad zna za sebe. Možda…
Odlučno je ustala i krenula ka vratima u dnu prostorije usput skidajući odeću. Ušla je u tuš-kabinu i pustila hladnu vodu da joj potpuno razbudi telo i izbistri um. Tresla se. Ali ne od hladne vode. Naprotiv – samo hladna voda je mogla da smiri snažne drhtaje koji su joj posle svake noćne more potresali telo. Dok joj se telo polako smirivalo kroz poslednje nagle trzaje, počela je lagano da dodaje toplu vodu i polako se opušta. Suze teške kao olovo padale su joj na grudi i zajedno sa toplom vodom krepile joj dušu i telo. Razmišljala je o tom danu. Običan kao i svaki drugi – jutarnje trčanje, tuširanje, posao, piće sa drugaricama, povratak kući. Prošla je semafor i lagano dodala gas. Sa radija se čuo odlučan glas Glorije Gejnor i Jana joj se uz osmeh pridružila. Bila je to mamina omiljena pesma. I will survive … pevale bi na sav glas držeći olovku umesto mikrofona kadgod bi bile same. A onda je telefon zazvonio negde u tašni na suvozačkom sedištu. Jana je za trenutak pogledom ispratila ruku koja je automatski krenula za zvukom. Samo na trenutak je sklonila pogled sa puta.
TRAS!!!
Jana je automatski nagazila kočnicu, ali bilo je kasno. Kao kad krpenu lutku baciš uvis i pustiš je da padne, nečije telo je sa teškim treskom palo na šoferšajbnu i razbilo je. Kola su stala sama od sebe, a od jačine udarca Jana je ostala bez vazduha. I da nije, od šoka bi joj se desilo isto to. Jer, kroz mozaik napuklih delića stakla, Janu je posmatralo lice išarano krvavim brazdama, kao da ga je zmaj svojim teškim kandžama zahvatio. I tamne oči u kojima se smenjivalo iznenađenje, bol, strah, molba. Uz vrisak, škripu i jauke zamrli su poslednji taktovi pesme sa radija, a sa njima i neznančeve oči. Ugasile su se kao kad palcem i kažiprstom pritisneš plamen sveće, pa sve zamre i obuhvati nas tama. Tama iz koje Jana neće uspeti da izađe. Nisu preživeli. Ni taj neznac koji se niotkuda pojavio na pešačkom prelazu i koga je Jana udarila – polomljena leva ruka, polomljena rebra koja su probušila levo plućno krilo i kontuzija mozga prouzrokovana otvorenim prelomom lobanje doveli su do nasilne smrti. Ni Jana, koja nije imala telesnih povreda, ali su psihičke bile neizlečive. Suđenje, presuda, zatvor. Za Janu nebitni događaji. Njen život se završio sa tim udarcem. Za nju nije bilo spasa.
***
Vrli novi svet, Istraživački Centar 56
31.7.2017.
Log 30 / 1479
Nakon trideset dana provedenih u specijalnom programu, subjekat Jana 1479 i dalje pokazuje karakterne crte projekta poznatog kao „Čovek“ – slabost, patnja, kajanje, saosećanje, krivica. Od malena je bila privrženija majci čiji je uticaj očigledno bio poguban po Janu, jer ona nikada nije uspela da isključi emocije i zdravorazumski pristupi problemu. Poslednji pokušaj uklanjanja emocija i jačanja osećaja sopstvene vrednosti i opstanka povrh svega – saobraćajna nesreća u kojoj je Jana udarila starijeg čoveka, nasilnika i osuđivanog sitnog kriminalca, bolesnog i beskorisnog za društvo, dok je njoj naznačeno da je ona vredan član društva od koga se mnogo očekuje i koji može još puno da doprinese – je, nažalost, propao. Pažljivim proučavanjem genetske istorije porodice uočena je greška u implantiranju DNK. Nemoguće je reprogramirati subjekat i uklopiti ga u svakodnevne obaveze današnjeg svrsishodnog i samozadovoljnog modernog čoveka. Predlaže se potpuno isključenje subjekta iz programa. Način isključenja – samoubistvo prevelikom dozom antidepresiva.
Dr M. Janković