Živa, istinita, pobednički želi svetlost svog trenutka.
Nažalost mnogi u sebi nose neke svoje traume, možda te „sitnice“ drugima deluju nerazumno, razmaženo, pa i smešno. Svačiji fleš uspomena je jedinstven.
Dečiji doživljaj ružnih i loših dešavanja koja ponesu od najranijeg doba detinjstva je posebno autentičan. Vremenom, kao što shvatimo prolaznost života, tako i ružne i lepe uspomene se iskristališu, dobiju svoj oblik, nađu svoje mesto. Samo, koje je to vreme?
Period dok zaista ne osetimo da je to taj najsrećniji trenutak? Onaj, u kojem osetimo da nam je svaki nerv u organizmu zaplesao, udovi se pokrenuli razigranom lakoćom, telom proleteo nevidljivi leptir prekrivši nas slobodom i postignutim uspehom…
U mojoj priči ostvarenje dugo uzgajane, negovane želje se dogodio onoga dana kada je jedna čupava glavica sitnim koracima ušetala u moj život. Novi početak, novo iskustvo.
I dok ispisujem ove redove, osećam taj ringišpil emocija, i to ne čak onaj poznati vašarski koji smo svi jedva čekali probati u luna parku, više podseća na moj doživljaj vožnje u velikom točku, posećenog u Beču mnogo godina pre, kada u sekundi sve se u organizmu pomeri, i brzinski vrati i složi na svoje mesto.
Kada je Alek stigao u porodični kutak mog bračnog drugara i mene, činilo se da smo najzad složili svoj mozaični trougao. Posle mnogo dana provedenih u raznim procedurama, psihičkim testovima podobnosti u obuci za roditeljstvo usvojenja, koje nije isto kao roditeljstvo (u prvi mah deluje zbunjujuće, no nepogrešivo tačna tvrdnja), iščekivanju, čekanju… Pomislih, to je to!
Mada, to je bila samo iskra sreće. Najsrećniji tren, definisan jasnim uspehom ostvarenja je stigao daleko kasnije. Nepogrešivo jasno birajući mesto dečije igre, osunčanog dela parka u jesenjem danu. Do tada…
Prošli smo vremensku zonu boreći se sa strahovima, košmarima, pitanjima, čupkanjem loknaste kosice svaki put kada mali čovek ne bi bio zadovoljan, jutra nas zaticala u jecajima koktela neke tuge, zabrinutosti, sreće…
Foto: shutterstock
Prisutnost ponosa svo troje smo bojažljivo pokazivali, ali prepoznavali međusobno u pogledima, u nekoj suzi radosnici. Krenuo je niz takvih dana, oduševljenje nakon svake nove usvojene radnje, ispravno izgovorene reči, dopuštenog zagrljaja, poljupca u pufnasti obraščić…
Podrška, dobronamerni savet onih posebno dragih ljudi koji su pokazali razumevanje za našu bajku, smernice naše dobre vile San sa njenim divnim timom dobrih likova, koji su nas uverili da mi imamo potrebni kapacitet čvrsto izgraditi utvrđenje za koje su nam dali početne elemente, samim upoznavanjem uvek komentarišući kako smo mi samo „kliknuli“. Hvala im…
Vreme je prolazilo, naravno da se ne može zaustaviti ni kada je najpotrebniji predah, ono teče svojim tokom. Nastavili smo plivati raznim stilovima. Mogla bih vam sada, verujte mi, pisati pregršt detalja, no možda bih vas zamorila opisujući svaku situaciju, i odustali biste čitajući reči do kraja, ne bih uspela da vam dočaram baš taj trenutak…
Izgledom dan je počeo nekako klasično, u ritmu naše stvorene jutarnje rutine, spremanje za obaveze, odlaskom u vrtić, na posao. Bljesak je stigao satima kasnije, nenajavljeno, naravno.
Sin reče da je sreo u parku drugare i odjuriše oni u igru. Ben i ja sedosmo na obližnju slobodnu klupicu u razgovoru neobaveznih tema, opušteno. Tek kasnije sam shvatila da mi je to i najdraža klupa u parku, iako su sve izgledale identično.
Nema slučajnosti na ovome svetu… Dokazano. Do nas dolazi Alek u društvu drugara, izgovarajući: „Mama, tata, ovo je moj drug Vek, i Vek ovo su moji roditelji. Oni se zovu mama Kaj i tata Ben. Vek, i da ti kažem nešto, oni su mene rodili iz srca, ali nisam ja zbog toga poseban dečak, ni oni posebni roditelji, to je samo posebna ljubav, objasniću ti kada još porasteš…
E, eno nam ga drugar Igi, hajde da se trkamo do njega!“
Foto: shutterstock
To je to! On je – najsrećniji trenutak, oblik uspeha zrelosti, lakoće izgovorenog, zadovoljstvo pripadnosti i sigurnosti, znak utemeljenih korena…
Sreća u svom najiskrenijem obliku. Uspeli smo malenom heroju vratiti osmeh „od milion dolara“, sjaj u očima koje štite duge, guste trepavice, mir u duši… Nije on birao svoje postojanje u ovom vremenu i prostoru, ni nas za roditelje, ima već tamo negde svoje biološke, koji su ga eto proizveli, i pružili mu što su umeli i mogli, najvećim delom ono što mi ne možemo ni da zamislimo kao normalu parametara života…
Svakako njima hvala, bez etiketa i osude, lično ih u svojoj srži razumem, zbog sebe, zbog nas, zbog heroja sa jakom životnom voljom da opstane, da živi sa novim izniklim korenom i krilima koja još izrastaju…
Konkurs organiuze Lola magazin i Jaffa napolitanke.
The post Jaffa trenutak – Katarina Lazić: Sreća appeared first on Lola.