“Dragi, hodi. Sjaćemo u senci od pupoljaka, kao pod nevinom svetlošću onoga sveta.” Desanka Maksimović, “Zeleni vitez”
Volim mačke, od detinjstva, kada sam imala crno-belog mačka duge svilenkaste dlake, koji me čekao pred kućom u senci lipa, kao pas. Jednog je proleća odlutao i nikada se nije vratio, govorila je mama, odlučna da raskrsti sa mačkama, zbog košmara u kojima su je progonile. Niko je nije mogao ubediti da mačke nemaju ništa sa nečistim silama. Kad god bih našla neko šugavo mače, donela ga i hranila mlekom, morala sam da ga vratim tamo gde sam ga i pronašla, uprkos suzama.
Roditeljska zabrana živela je u meni godinama, te sam se sa mačkama družila samo u posetama, zadivljena njihovom željom za dodirom, koju je lako zameniti za ljudsku toplinu. Zadovoljila bih se nekom drvenom Bastet zavodljivih očiju, na čiji sam crni rep kačila prstenje. Susreti sa sijamskim mačkama, kojima je moj rođak plavih očiju bio okružen, dok bi one đipale okolo, plašili bi me, pa bih sasvim oprezno mazila njihove crne glavice, motreći na šiljke kandži. Moj momak bi rekao da psi imaju gospodare, a mačke poslugu i dosledno je voleo pse.
Onda smo upoznali Dendija. Dendi je bio sijamski mačak dobrog pedigrea, mirne naravi, po čemu se razlikovao od svojih rođaka đipalica, koje su rasle u dvorištu i bile obični mešanci. Motao bi se oko klavira i podnih ležaja u japanskom stilu, dugonog i tih, kao i naše, tek razbuđene prijateljice, koje su se tih godina pripremale za likovnu akademiju. Rastali smo se krajem juna, one su vozom krenule u Kotor. Dendi je ostao sa njihovom mamom; sedeo na zadnjim šapama i gledao dorćolske krovove.
Par nedelja kasnije, neko je zakucao na vrata naše prizemljuše, u jednom od onih dvorišta koja čekaju da ih preoru bageri. Bila je to majka naših prijateljica, potpuno slepljene, masne kose, u prljavom mantilu. U korpi je mjaukalo izmučeno stvorenjce dopola otpale dlake, čija je njuškica donekle nalikovala na Dendijevu.
“On umire“, zajecala je „a ja, ja to ne mogu da gledam”.
Mačak je izmileo iz korpice teturajući se od gladi. Njegovi jauci nisu prestajali. Hranu je odbijao. Otrčala sam po pomoć kod mačkarke Đurđe. Obučena u radno odelo, sa pletenom kapom na glavi, kada je videla mačku opsovala je ljudski rod, pa mi naredila da donesem lavor pun tople vode, da ga kupamo. Ruke su mi prekrile crvene brazde, grizao me je i frktao, ali ga nisam ispuštala. Voda je bila puna prljave sapunice i crnih insekata. Neprekidno je kašljao. Đurđa je dovela veterinara koji mu je davao injekcije, ali je mislio da se uzalud trudimo.
Pomalo se oporavljao. Nije se udaljavao od mene i ponašao se neprijateljski prema dečku. Osećanje je bilo obostrano i čovek je na kraju prepustio svoj krevet mački. Naša privrženost postala je opsesivna, kao da je reč o bolesnoj bebi. Nije mi smetao njegov zadah, ni kašalj; čekala sam da, spokojan, zaspi, duboko dišući u moj bok.
Dogodilo se to pred kraj njegove bolesti. Bila sam iscrpljena, što od brige za njega, što od nerazumevanja. Sedela sam na ivici kreveta i gledala bez misli; kao u lavirintu, pogled mi se gubio u dorćolskim sokacima. Dendi je odano sedeo kraj mojih nogu, na zadnjim šapama, kao Bastet. Pogledao me sa zahvalnošću.
Čvrste, ugrubo stesane kulise ovoga sveta razmakle su se u njegovim očima, oslobađajući neku drugačiju, mekšu i lelujavu stvarnost, u kojoj je svetlost toplija, a boje življe, nalik razlivenoj božićnoj svetlosti jelke. Kosa mi je zalepršala na ugodnom povetarcu. Sve je bilo prekriveno prozirnim filmom; na prozorima su visile zvonke trakaste zavese. Po stolu su bile poređane svetlucave čaše koje su padale nošene vetrom, kao da padaju na oblake, bez lomljenja, samo uz zvonjavu. Huk se stišao, a iznad stare fotelje planuo je prozor, ram za sliku iz koje je izbijala akvamarinska svetlost. U njemu silueta, figura koja leluja na vetru; lice se približilo, srezano i belo, kao fluidna kameja u pokretu. Lice starije žene mi je iz nepojamne daljine doviknulo: „Reci M. da mi vrati moje četiri zlatne…“.
Čuđenje me vraća nazad, kao metalno jezgro zvezde koja se urušava u samu sebe. Čaše i kristali nestaju, prekinuta je nit ogrlice, perle i kamenčići zvone i kotrljaju se po tlu… Crvena perla krvi razlila se niz moju nogu. Zapela sam za prokletu mostarsku škrinju, iz koje sam na poklon dobila ručno tkanu nevestinsku svilu, od koje nikada nisam ništa sašila. Zatičem se kako ležim na podu, rasute kose, kao kakav medijum s kraja XIX veka.
Mačke nema nigde.
***
Dendi je još neko vreme živeo sa nama. Devojke su u ranu jesen došle sa mora i jedne ga prohladne večeri odnele u kartonskoj kutiji. Čekala nas je selidba i nisam mogla da ga zadržim. Kratko je ostao u stanu u kom su ga zadesile muke. Skočio je sa prozora na drvo i nestao.
Majka mog dečka potvrdila nam je da je fotelja iznad koje se u mojoj viziji otvorio prozor pripadala njenoj majci, slikarki. U vihoru rata, njene su slike, ukupno četiri, iz Hercegovine odnete na Jadran, na Korčulu. Jedna od njih, u ramu boje zlata, inspirisana je pesmom “Zeleni vitez”.
Godinama kasnije, fotografija sa trajekta Pelješac – Korčula elektronskim putem stiže do mene. Poznati profil, svetla kosa koja lebdi na vetru: desnom rukom grli crnokosu devojku; iza njih dva plavetnila, spojena u jedno, kao u ogledalu; izgledaju srećno. Slike su doneli.