Iza te reči stoji čitav jedan život. Jedno detinjstvo je tugom obeleženo zbog te jedne reči. Jedna devojka je nebrojeno puta pustila suzu zbog te jedne reči.
Ta jedna devojka će vam pričati o tužnoj priči, sa srećnim krajem, jer samo se takvi krajevi i računaju u životu, zar ne? Ta jedna devojka sam ja.
Celo svoje detinjstvo provela sam nesrećno. Nekada mi se čini da nikada nisam ni bila dete, kao da sam se zbog tog svog hendikepa rodila odrasla. Ne mogu čak ni da se setim vremena kada sam bila mršava. Od kada sam svesna sebe imam višak kilograma, dakle, gojazna sam.
Život debele osobe nije ni malo lak, odmah da vam kažem. U osnovnoj školi deca su me zadirkivala, iako sam uvek bila dobra, uzorna, želela svima da pomognem, sa svima da se družim, želela da pokažem da imam dobro srce, ništa to nije značilo nikome oko mene.
Samo sam bila ,,ona debela“ , ,,onaj kit“, ,,onaj terminator“, ,,ona što je slomila stolicu jer je debela“ , ,,ona što u četvrtom razredu osnovne škole ima sedamdeset kilograma“….Bila sam devojčica koja se na času fizičkog vaspitanja upiškila od stresa jer su je deca zadirkivala i rugala joj se.
Od kako znam za svoje postojanje, neko mi se smejao, neko me je stavljao na stub srama samo zato što sam gojazna.
Znate li da jako boli kada vas je sramota da u toku velikog odmora nešto pojedete jer znate da ćete posle toga biti ismevani. Da, bilo me čak sramota da jedem u školi, a onda bih došla kući i jela do iznemoglosti.
Utapala bih svoju tugu, bol, sramotu u hranu. Moja hrana bila je moja uteha, moj spas koji mi je gurao u ambis.
Živela sam tako sve do svoje dvadeset i treće godine kada sam uzela život u svoje ruke i rekla sebi ,,Dosta“. Tada sam odlučila da budem srećna.
Jednog subotnjeg jutra odlučila sam da promenim sebe, svoj fizički izgled, svoj ceo dotadašnji život. Obzirom da sam lekar po struci, napisala sam sama sebi jelovnik, pri čemu sam time redukovala ishranu, a upisala sam se i u teretanu.
Ceo jedan dvogodišnji period stao je u tu jednu rečenicu, ali nije bilo tako lako kao što zvuči. O, nikako nije!
Bila sam gladna iako sam unosila dovoljno hrane, ali jednostavno organizam je navikao da stalno nešto ,,gricka“, a to nešto je po pravilu nezdravo.
Spavala sam po ceo dan samo da ne bih jela. Duša me je bolela kada bih videla svoje prijatelje kako jedu picu ili burger, a ja jedem salatu, kao neki zec. Nisam uzimala ništa slatko, osim voća, i to me je ubijalo! Nedostajala mi je čokolada, torte, kolači, sve mi je falilo! Najteže je bilo fizički se pokrenuti.
Prvi dan u teretani bio je pakao kakav nikome ne bih poželela. Misli koje su me mučile bile su vezane za to da sam tu najdeblja, da svi gledaju u mene i smeju se mojoj nespretnosti. Bila sam ubeđena da me apsolutno svako komentariše u sebi i da govori ,,Šta će ova debela ovde? Pa ovo nije pekara ili ćevabdžinica!“ i to me je izjedalo. Ali znate šta?
Niko tu nije bio zbog ismejavanja bilo koga drugog, već zbog svog fizičkog izgleda, i svaka članica teretane bila je ponosna na mene kada bih smršala i jedan kilogram nakon naporne nedelje. Polako sam navikavala svoje telo i na novu ishranu i na teretanu, polako sam ulazila u psihofizičku kondiciju, i osećala sam se sve bolje i bolje.
Osećala sam da počinjem da se rađam. Znala sam da počinjem da živim.
Za period od dve godine smršala sam čak pedeset kilograma na potpuno prirodan način, dakle fizičkom aktivnošću i redukovanom ishranom, i na taj način sam promenila svoj život iz korena. Postala sam lepša, sebi i drugima, postala sam zadovoljnija, srećnija. Celog života bila sam nevidljiva, svoje kvalitete krila sam iza svoje gojaznosti, a sada sam postala primećena, važna.
Primećivali su me i muškarci, nisam više bila ona najružnija, debela drugarica, koja sedi u nekom uglu i niko joj ne prilazi. Bila sam ona drugarica kojoj svi prilaze i svi joj se dive.
Počela sam da se bavim trčanjem, da planinarim, da oblačim mini suknje, da se šminkam, sređujem frizuru, počela sam da se zaljubljujem u sebe!
Drage moje devojčice, devojke, žene, ovaj tekst posvećujem upravo vama! Društvene norme govore da moramo biti zgodne, da ne smemo imati stomak, da moramo imati velike grudi, a tanak struk, da trebamo imati izražajni gluteus, društvo nam govori da moramo biti obrazovane, pametne, vaspitane, smerne.
Ja nisam volela sebe gojaznu jer je društvo svojim pravilima odredilo da ne vredim samo zato što imam višak kilograma. E, pa znate šta? Vredite, drage moje, itekako vredite!
Ja sam promenila svoj život jer sam i sama osećala da ću tako biti srećnija, i jesam, ali ako ste vi same sa sobom srećne, ako ste zdrave, ako volite svoj odraz u ogledalu, onda se ne menjajte ni za šta na svetu! Vi ste najlepše takve kakve ste, vi sijate jer ste boginje! Svaka žena je jedno malo božanstvo, zapamtite to!
Ulažite u sebe, radite na sebi, volite sebe, i tek tada će vas voleti i drugi ljudi, a kada ste voljeni, kada volite, tek tada je život u vašim rukama, tek tada ste kraljice svog sveta!
Ja sam sebi stavila krunu na glavu ovim uspehom, ovom srećom, i ako se sapletem, ona ne pada, samo se malo nakrivi, ali je obavezno odmah vratim na svoje mesto. Pogledajte se u ogledalo, zapitajte se da li ste srećni, i ako jeste, ako ste zadovoljni, dajte da vidimo te krune, neka sijaju najjače!
The post Jaffa trenutak – Aleksandra Dimitrijević: Priča debele devojke appeared first on Lola.