Ponekad se zapitam, zašto ne pokušam ozbiljnije, bar na kratko, ali – ne mogu drugačije. Majstor sam izgovora. Da preživim dan, mogu jedino, sama.
Starim i molim sebe, da niko ne dođe taj moj neozbiljan mir da ruši. Svoja sam i zadovoljna sobom. Samo ja, svoja. Sa sobom znam i desno i lijevo.
Kupiću namirnice, platiti račune, neću odsustvovati sa posla, zahvaliće mi svi kome darujem, već narednog trena, sebi, okrećem se. Činjenica je da, žrtvovati taj neozbiljan mir žena može samo u zamjenu za ljubav.. ljubav za ljubav, eto samo da se dogodi ..možda dogodine, ma sigurno dogodine kada se i ja uozbiljim.
Do tada, uživam u plemenitoj sebi i u ovoj priči o ženi, samostalnoj ženi.
Naše društvo vijekovima nije imalo pojma o ženi koja se naziva ,,samostalna žena,,. Prva samostalna žena kod nas, koja se prihvatila samostalnosti, bila je Mira, primjer odgovornog i ozbiljnog ponašanja.
Otvorila je tajnu uspješnog ženskog preživljavanja vlastitim radom i znanjem. Prema pričanju svjedoka, zadivljeni njenim odgovornim odnosom prema radu, ostali su svi prvi radnici naše opštine. Vidjelo se jos tada, kao i dan danas, da teta Mira za preživljavanje koristi svoje znanje.
Gnjev je obuzeo tadašnjeg načelnika, čovjeka uskih vidika, kada se susreo sa tim njemu nepoznatim ponašanjem, djelovala mu je a rado je pogrdno nazivao, čudakinja -Mira. Žena, radnik naše opštine a odbijala privilegiju biti mu ljubavnica.
Izuzetno nepoznato ponašanje tada a i danas. Kako je smatrao da se radi o savršenom oponašanju đavoljih radnji, sekta i slično, naložio je premještaj teta Mire na manje značajno odjeljenje. Taj oskudni mentalitet nije mogao shvatiti da je teta Mira samostalna žena, koja bira kome ce biti ubava ljuba.
Kako je pretrpila omalovažavanja, naljutila se na državu i zvaničnike ali ne i na svoje znanje. Nastavila je da pruža primjer modela samostalne žene, živeći u vlastitoj kući sa majkom, kući koja je meni uvijek izgledala kao mali atalje.
Zaštiti se od optužbi i svojih komšija u čaršiji, mahali, bilo je jako teško jer je za njih teta Mira bila neka vrsta bezbožništva.
U prvim godinama naše republike, u onom uzbudljivom talasu emancipacije, kada su se nacionalna obilježja zamjenjivala kineskim adidas kapama a dame izuvale nanule i odbacivale opanke, počela je era postavljanja lutki za radnike naše opštine, tačnije izloge opštine.
Kada bi došao u našu opštinu, ugledaš te lutke, tako nespretno obuvene odavale su utisak da, sasvim sigurno ne mogu ni uraditi a niti ti možeš, dan danas eto završiti opštu stvar. Dođe ti da izađeš na ulicu, najstrašnije opsuješ ali shvatiš eto umjesto dana rođenja republike slavimo, dan stranke.
Jedni dolaze drugi odlaze, tako funkcioniše struktura radnika opštine, osim par njih koji su decenijama zaposleni radnici opštine.
Sa ponosom mogu reći, teta Mira je na moje insistiranje, koristila sam građansko pravo, bila matičar braku koji sam sklopila, kažu ljudi najsretniji dan u životu jedne djevojke. Dok govorim o teta Miri ponosna sam i to što moji sinovi zvonko kada se gdje susretnemo, uzviknu radosno – teta Miro, dobar dan!
Teta Mira je baš to, jedan dobar dan u životu naše zaostale mahale.
Konkurs organizuje Lola magazin i Jaffa napolitanke.
The post Jaffa trenutak – Larisa Aganbegović: Samostalna žena appeared first on Lola.