U vazduhu je neki slatkasti miris, težak i gust, kao da je proliven uz talog sa dna tegle nekog sočnog pekmeza koji se neštedimice jeo do pred kraj, a onda je skrivan i ostavljan da mine želja, pa da slast bude još veća.
U njenom sandučetu pravi mali haos. Leci i računi, reklame o kursevima i svakojake najave programa i popusta kao siguran znak da stiže jesen.
Vadi tu zgužvanu gomilu i zna da nema Njegovog pisma tamo, al’ ipak dok se lift spušta, naslonjena na kofer, prstima prebira svaki list i koverat da proveri. Kad prestane da proverava, zna, prestaće i da ga čeka.
“Kakva glupost”, pomislila bi nekad, kako može čekati pismo od nekog ko joj ne zna adresu?!
Ali, tek to ju je bacalo u pravo zanesenjaštvo, to bi bio siguran znak da su u paralelnom univerzumu sve želje i misli čitljive i prevodljive. Ili znak da postoji mogućnost, nešto kao dobar lopovluk, da on stavlja sunčane naočare i kapuljaču i obučen sav u crno ide da krade informacije o adresi tog sandučeta na kom se njeno prezime samo za slovo razlikuje od druga dva vlasnika sličnih slova.
“Nema Pisma”, potvrđuje svoju strepnju, zgužvanu nadu zajedno sa ostalim pogužvanim papirima stavlja među vrhove zuba dok vuče kofer i torbe u lift. Dok se podsmeva samoj sebi i tom odrazu u ogledalu u mislima ponavlja uvek istu rečenicu kao da je uvežbava za neku filmsku probu : “Ko još nosi poštu u zubima, zbilja presmešno izgledaš?!”
To je taj mali, uvek isti ritual povratka sa puta. Pomišlja, tj. sebi odgovara : “Ja svaki put kad ne dobijem to pismo!” – ujedno zamišljajući da je pismo stiglo, da ga već u liftu ‘načinje’, da mu samo nasluti sadržaj i prepozna dugo zamišljani rukopis, sedeći na koferu dok se ostali papiri razleću u svojoj nevažnosti, a komšinice došaptavaju da je načisto odlepila.
Ulazi u stan, pozdravlja ga kao osobu, razmišljajući kako naglas beleži (ubira) dokaze o sopstvenoj ludosti. Sigurna da joj stan odgovara na svom nemuštom jeziku, raduje se ponovnom ujedinjenju. Zaliva cveće, klima glavom dok misli “Dobro je preživelo i ovu pauzu.” Rezano cveće stavlja u buteljku za vino i zamišlja kako je u paralelnom univerzumu On pita da li iz toga zaista nekad pije vino.
Još jednom uzaludno pokušava da uz pomoć antene nahvata jedan, samo jedan tv kanal. Više joj ne treba. Sa manje ume, u redu joj je, i više nego podnošljivo.
Ipak htela bi imati jednu sliku, jedan ekran, jedno svetlo kad se zgusnu oko nje samooptužujuće misli ili kad se na usamljenost namerači repeat dugmence. Samo sneg. “Loši signali”, pomišlja. Kosmosu, retrogradnom Merkuru, inatu i digitalizaciji, sočnu psovku uruči.
Gramofonom leči ono što brufenom ne može. Glas sa ploče razliva se po prostoriji, a ona započinje ples sa poslednjim danima ovog leta. Kako biva starija sve teže joj padaju rastanci, pa bili oni samo privremeni, i samo sa godišnjim dobima…o ljudima i iluzijama da ne govorimo.
S’ ovim letom je nekako neobično. Kao rastanak sa voljenim čovekom. Zna da je kraj, par dana ništa neće izmeniti.
Doneće samo odlaganje neminovnog, i svakog dana ponovno proživljavanje poslednjeg dana koji stiže, dok zna, jako dobro zna da joj nikad neće biti dosta zagrljaja, poljubaca, sati, pogleda i razgovora.
I da joj ih ne bi bilo dosta ni za hiljadu godina. I uprkos tome ne može da kaže :” Zbogom i doviđenja leto. Srešćemo se opet. Istina, biću drugačija i ti nećeš biti isto. I o danima koji dolaze posle tebe ništa nećeš znati.”
Dok okreće ploču, razmišlja kuda odlaze sve neizgovorene, nedorečene reči, svi sadržaji duše neizneseni pred one kojima smo ih namenili.
Gde se denu zamišljani dijalozi i sebi obećani zaveti koju su hteli da postanu glasni monolozi umesto prećutnih klimanja glavom i odlazaka. Gde niču neizrečene želje i pitanja koja smo u sebi vrištali.
I zašto ni narednog leta ove odgovore neće znati. Kao što On neće znati koliko su ga čekale njene ruke izdužene od pružanja u njegovom pravcu, koliko su ga tražile bele bretele – tragovi igre sunca, na njenoj koži da se igraju odvezivanja i zavezivanja, koliko su čeznuli mladeži da ih broji i među njima traži sazvežđa Malih i Velikih kola, koliko ga je čekalo desno rame samo da na njega spusti glavu.
Kao što On neće znati koliko su čekale crvene patike da s jednim sličnim parom zauzmu najbolju ložu na krem otiraču.
“Neke stvari možda je i bolje da ostanu nedešene, nedogođene”, pomisli. “U protivnom, možda bi se raspored u kosmosu narušio i naružio. Možda bi paralelni univerzumi prestali da postoje. Možda bi leta nestalo. A, leto ne možemo oduzeti ljudima.
U letu su satkana sva snevanja o nemogućem, izmišljenom, izmaštanom, sva tajna pisma nikad napisana i nikad poslata, a davno znana unapred i napamet, sve tajne mape malih mladeža i nestajućih pega, svi dupli koraci i dupli parovi obuće koji su čeznuli jedni za drugima.”
I, možda bi nekadašnja ona rekla: “Ma briga me za maštanja kad su ionako bila osuđena od početka da ostanu samo maštanja, samo zakržljali zasadi snova!”
Ali ovdašnja ona zna da je odgovor samo u pismu koje može i u novembru zamirisati na leto…
Konkurs organizuje Lola magazin i Jaffa napolitanke.
The post Jaffa trenutak – Aleksandra Lukić: Ćao leto, ćao i piši mi appeared first on Lola.