Meni se čini da je sreća samo zbir malih srećica, isprekidanih periodima koji nisu srećni. Kakva će kombinacija nastati i koliko će to prekidanje biti, posebna je priča za svakog čoveka.
Koliko mi možemo da utičemo svojim prisustvom i činjenjem na sve to, večno je pitanje za filozofe, psihologe, astronome, za ceo svet. To zavisi od mnogih faktora koji su čoveku još uvek do kraja nepoznati.
Tako ima dana kada se sećam nekih prošlih trenutaka, kada mi se ceo život učini kao brzi film nemontiranih kadrova koji se okreću. Trudim se tad, da u tom filmu primetim neki mali srećni kadar osvetlim ga, snimim i zapamtitim, tako da dugo traje.
Jedan mali trenutak takve sreće napravile su mi nove antilop čizme na pertlanje, koji sam dobila kada sam bila verovatno peti ili šesti razred osnovne škole. Roditelji su bili službenici sa troje dece. Činilo se da je svega bilo dovoljno u našoj porodici ali ipak sam često čeznula za modernim stvarima koje su se nalazile na izlozima, a koje su mi bile nedostupne.
Za moje roditelje bilo je važno da je odeća topla i udobna, a da li je baš moderna, mnogo manje im je bilo bitno. A eto, baš to je nama deci bilo bitno i u tome smo se razlikovali.
Te čizme sam danima posmatrala. Bile su izložene na postolju na najvažnijem mestu izloga. Braon antilop, na pertlanje, onako malo uz nogu, lepe i moderne. Već su ih imale neke drugarice. Poštujući mogućnosti mojih roditelja, nisam im rekla za moju želju i ako sam znala da je ove zime trebalo kupiti nove čizme za mene. Danima sam ih gledala i čeznula za njima kao za nečim nedostižnim.
I kao da su roditelji nekako pročitali moju želju, jednoga dana, baš te moderne antilop čizme na pertle, braon boje sa debelim gumenim đonom, kupljene su za mene. Skakutala sam srećna pored roditelja, dok smo se vraćali u stan, a ja sva važna nosila kesu sa čizmama. Ova sreća bi za nekoga bila mala, ali za moju dečiju dušu bila je ogromna, prava i najlepša.
Došli smo kući a ja sam odmah obula nove čizme i zapertlala ih, prolazeći stalno pored odgledala sva važna i nasmejana. Osmeh mi je neprekidno lebdeo na licu, dok sam zamišljala kako ću se sutradan pojaviti u školi.
Dan je završen, spremamo se za spavanje i već sam u pidžami. Čizmice sam već složila pored kreveta da me čekaju za ujutro. Pogledam ih, onako lepe, osetim miris kože, gume, lepka i ne mogu da odolim. Obuvam ih ponovo i ako sam u pidžami i onako dečije iskreno srećna, zapertlavam ih i sva važna idem ponovo u kupatilo da perem zube.
Čak i sada dok zamišljam tu scenu, kako u pidžami i zapertlanim čizmicama perem zube, srećni osmeh mi se razliva po licu, nakon tolikom godina, nakon toliko kupljenih čizmica, cipela i ko zna čega sve još.
Te noći spavala sam srećna a pored kreveta, mirisale su uredno složene nove čizmice.
Ujutro je moj prvi pogled bio upućen čizmicama, odmah sam ih obula, zapertlala, pogledala se u ogledalo i naravno ponovo u čizmicama i zgužvanoj pidžami na cvetiće, onako začupana otišla u kupatilo.
Mnogo, mnogo, godina kasnije kupila sam svoj prvi auto. Bila sam istinski srećna.
Ipak, ko zna zašto, baš toga dana setila sam se sreće koje su mi donele nove braon antilop čizmice na pertlanje. Shvatila sam da je taj jedan običan trenutak sreće u dečijim očima, više vredeo nego sada novi auto.
Ne znam da li je to zato što se dečijom dušom i merilima, stvari drugačije mere ali ni jedna kupovina u životu, posle toga nije se mogla meriti sa mojim čizmicama, koje su se jedine najlepše slagale uz pidžamu na cvetiće.
I eto tako, ovaj trenutak male dečije sreće zapamtila sam zauvek i nesvesno snimila u moj film srećnih trenutaka, koji se ponekad samo za mene prikazuje i još uvek održava dečiji osmeh na mom licu.
Ovih dana sam videla da su neki modni kreatori počeli kombinovati pidžame i čizmice. Žao mi je što svoju odevnu kombinaciju nisam na vreme patentirala, da niko ne može da prisvaja moje kombinacije i samo moje srećne trenutke.
Konkurs organizuju Lola magazin i Jaffa napolitanke
The post Jaffa trenutak – Branka Kaličanin: “Srećne čizme i pidžama“ appeared first on Lola.