Potražim, zatim, deliće istrgnute iz stranica života i sklapam ih u mozaik… da li ćutanja? A ponekad zalutam u neku sporednu stazu punu tajanstvenog mraka, iz čijih uglova se nadvijaju senke i zapitam se dokle će trajati to vrtoglavo, začarano tumaranje, ili plovidba po mesečevoj senci, zar dok ne raspe svojim prstima čaroliju… odgovor… rešenje za mene najveće zagonetke: “Da li svaka ljubav nosi sa sobom neki smisao? Da li i ona koja zagonetno ćuti, koja je zaključana u zarđali kofer čiji ključevi su davno izgubljeni…?“
Dok traje ta strepnja, ta neizvesnost pred odgovorom, pored mene prolazi lepota, zanosi i sve što nije stalo u Pandorinu kutiju. Dohvatim li, ipak, nešto vešto od ovoga što lagano prolazi, ubrzo napuštam onu stazu i otključavam kofer života u koji sam smestila jedan zaborav. Jer mi i tražimo zaborav, ali zaborav koji nas ne zatvara i ne sputava, nego divni kojima ćemo pronaći zlatne niti i kojima ćemo tkati fino predivo, najlepše moguće… može to biti bilo šta, samo ne bežanje…
I dalje, ovu zapitanost: „Da li je neka ljubav uzaludna?“, onda dalje prenose vetrovi po nepreglednim ravnicama, po zamišljenim stepama i pustinjama, prenosi je lišće jesenje koje šušti, voda je spira i odnosi kao najveću tajnu u dubinu okeana… Ova zapitanost je knjiga neispisana i nepročitana nikada do kraja…
Otvaram jesenju škrinju, jabuke i orasi razasuti po voćnjacima, po putu. Sve vri od jesenjih darova. Čime da iskupim ovakve darove? Da li zavetom?
Zavetovaću se danas na lepotu. Obuti ću cipele za snove i zakoračiću… jer neću da brinem, živeću za trenutak i neću dozvoliti da me nešto poremeti.
Zavetovaću se na radost, jer sam susrela tebe divnog i tajanstvenog…
Zavetovaću se snom, najdivnijim u kojem sam zalutala u drvored kestenova i jos uvak lutam i tražim izgubljeno kestenje…
Zavetovaću se na ljubav, da me nikada ne napusti, da ne ode od mene i da ću, ma gde bio, uvek biti uz tebe i štititi te od zla… da nikada neću otići od tebe jer si savršen, takav kakav si…
Zavetovaću se na hrabrost i kada me panika sustigne, ja ću se sa njom rukovati…
Zavetovaću se na čaroliju, dok slušam „Tu Si Na Cosa Grande“ ili muziku Lindsey Stirling „Shadow“, koja prati one koji pokušavaju da se stope, da koračaju sa drugima, a onda, odjednom, otkidaju se i oni zaplešu nekim svojim ritmom, iznad svih pravila i zakona i odlaze tako da ni senka ne stiže za njima…
Zavetovaću se na verovanje da vreme neumitno teče, da mladost ne traje večno, da zvona odavno zvone i u metropoli, kao i u najdaljem kutku ove planete, da me neće zaneti ulične rasvete, ni ulični svirači metropole…
Zavetovaću se da ću redovno zalutati, onako kao slučajem, na planetu Smehos i tamo ne odustajati od smejanja, ha ha hi hi….
Zavetovaću se da ću pustiti da se sama otkrije velika, najveća tajna za mene: „ Da li svaka ljubav ima smisao?“
The post Davorka Demonjić: Zavet appeared first on Lola.