Šobićev glas ispunio je prostoriju, a ja sam samo zurila u ekran laptopa. Pogled mi pada na pesmu ,”Sunce tebi, sunce meni’”. Dugo je nisam čula. Još od dana kada sam odlučila da je vreme za zaborav.
Puštam je. Već sa prvim tonovima, naviru sećanja…
Odlučujem da otvorim onaj stari pohabani kofer pun prosutih osećanja, razlivenih suza,uspomena.
Sećam se… Njegovog zaljubljenog pogleda dok mu trčim u zagrljaj i udaranja u grudima dok mu dolazim. Verujem mu danima i noćima dok me drži u naručju i recituje najlepše stihove Mike Antića. Sećam se… Kako ležim gola na njegovom kauču i gledam ga dok govori ,”Zbog svega što smo najlepše hteli, hoću noćas uz mene da kreneš”.
Nikada lepše nije mirisao jorgovan nego u onim danima kada ga je on donosio, nikada moj osmeh nije bio jači nego onda kada je on tu, nikada mi sladoled nije bio ukusniji nego onda kada smo zajedno odlazili u omiljenu poslastičarnicu u gradu.
Sve te sitnice vrate me u neko vreme kada su jedne ruke bile moje utočište, kada mi je za sreću bilo potrebno jedno rame i jedan poljubac u čelo uz najlepše ,”Lepo spavaj”.
Danas, stojim sama sa šoljicom kafe i sećam se…
Dugo je vremena prošlo. Nije bilo lako pustiti novu osobu u život, otvoriti joj srce, dopustiti joj da postane deo tebe. Neki novi zaljubljeni pogled gubi se u mojim očima, neko drugi čeka da mu dođem, neko drugi me drži u naručju. Neko drugi mi crta osmeh, doduše, ne onakav kao onda, ali ponovo se smejem.
Ali niko mi odavno ne recituje Miku Antića, niko mi ne donosi plavi jorgovan u maju. Januar je i sladoledi se odavno ne prodaju u poslastičarnicama, a ja žurim u neki novi zagrljaj.
Mesecima sam krivila sebe, njega, sudbinu… Pitala se šta se desilo i zbog čega. Onda sam shvatila da je tako moralo. Da se sve dešava sa razlogom. Život je tako podelio uloge. Za nas dvoje nije predviđeno da na pozornici života završimo zajedno…
Sunce tebi, sunce meni
tebi jedan, meni drugi put…
Uz ovo se uvek oprostim od njega.
Sve se dešava sa razlogom. Nije bilo lako. Nekoliko meseci nakon rastanka, bolne novosti su pokidale moje biće na najsitnije delove. Peckanje u stomaku i onda gubim dah jer mu izgovaram ,,Čestitam’’ dok mu je burma na ruci. Opraštam se od njega, dok mi u glavi odzvanjaju zvuci dobro poznate numere.
Sada znam da je tako trebalo da bude. Osmehnem se kada vidim da je srećan i smestim se dublje u moj zagrljaj, u ruke zbog kojih sam sada sigurna da je sve imalo svoje. Sunce meni, sunce tebi, meni jedan tebi drugi put…Eto tako ponekad, zbog uspomena… Pustim još poneku suzu, kada me tamo negde posle ponoći i koje čaše vina pogodi pesma, ali ne žalim ni za čim. Ja imam svoj zagrljaj, a on u svom drži ćerku. Njemu jedan, meni drugi put…
The post Ivana Cvetanović: Sunce tebi, sunce meni. Tebi jedan, meni drugi put appeared first on Lola.